Prvi pregled i konsultacija
(kako izgleda i koji su joj ciljevi)

U estetskoj hirurgiji trenutak kada se pacijent i doktor prvi put sretnu, na pregledu, u mnogome se razlikuje od iste takve situacije u drugim hirurškim granama. Oni, pre svega, najveći deo vremena razgovaraju.

ordinacija dr Vladislava Ribnikaraordinacija dr Vladislava Ribnikara

Cilj ovog razgovora je višestruk i mogao bi se, uslovno, rasčlaniti na nekoliko segmenata:

  1. Osnovno međusobno upoznavanje, i uspostavljanje pozitivnog kontakta, jednog realnog i zdravog odnosa.
  2. Uspostavljanje međusobnog poverenja, gde će obe strane biti iskrene i otvorene, i održavanje ovog poverenja tokom čitavog perioda hirurškog tretmana. Neki pacijenti već dolaze ispunjeni poverenjem, jer su dobili preporuku od nekoga kome veruju, ili su videli rezultat neke operacije koji im se svideo; suprotno, ima pacijenata koji apriori dolaze sa nepoverenjem. Oni često obilaze veći broj klinika i obično u razgovoru prvo navode sve one loše i tragične primere za koje su čuli ili negde pročitali: loši rezultati, ružni ožiljci, teške komplikacije i slično.
  3. Preuzimanje zajedničke odgovornosti za planiranu proceduru, dakle i od strane lekara i od strane pacijenta (Primedba: iako lekaru može imponovati situacija, koja nije retka, u kojoj mu pacijent u potpunosti prepušta donošenje odluka, rečima: "Uradite onako kako vi mislite da je najbolje", ovde treba biti oprezan, jer može ukazivati na to da pacijent ima problem sa donošenjem odluka, ili jednostavno ne želi da preuzme svoj deo odgovornosti).

Na kraju jednog ovakvog razgovora i pregleda moraju biti postignute dve važne stvari:

  1. Pacijent treba što vise da sazna o operaciji, sve ono što je neophodno, o njenim mogućnostima, efektima, ograničenjima i rizicima
  2. Hirurg treba što više da sazna o pacijentu, o njegovim željama, motivima i očekivanjima

Tokom pregleda lekar je dužan da obezbedi uslove privatnosti, diskrecije, smirene i opuštene atmosfere, gde neće biti nikakve žurbe, prekidanja, telefoniranja i slično. Pacijent mora da oseti kako je to vreme posvećeno samo i isključivo njemu i njegovom problemu, i kako je maksimalno ozbiljno shvaćen. Ljubaznost, strpljenje i pozitivan stav se podrazumevaju.

Za ovaj prvi pregled i razgovor, ne postoji ni jedan standardizovan pristup niti šablon, i može se slobodno reći da je pristup svakom pacijentu individualan, dakle različit, a zavisi pre svega od ličnosti pacijenta i njegovih zahteva i stavova. Nekakav uobičajeni redosled je standardno ovakav:

  1. Pacijent iznosi svoje želje i ideje
  2. Hirurg vrši objektivni pregled stanja
  3. Hirurg iznosi svoje mišljenje o tome šta bi se moglo uraditi i šta bi po njemu bilo najbolje
  4. Ukoliko se obe strane usaglase, preciziraju se ciljevi i plan operacije ("Neophodno je da obe strane Jasno Razumeju koji su Ciljevi planirane operacije, šta se Želi i šta se Može postići").

Na pregled pacijent skoro uvek dolazi sa određenom idejom, idejom šta bi želeo, ali ta ideja je često nejasna i njemu samom, neoformljena i nedefinisana. Njegov cilj je pre svega Subjektivan. Neki pacijenti se osećaju neprijatno, stide se svoje želje, ima ih koji kažu da se osećaju glupo, da nije ni trebalo da dođu. Neki su uplašeni jer po svaku cenu žele operaciju, ali se boje lošeg rezultata, bolova, fatalnih komplikacija. Poznati američki hirurg Mark Gorney je u pomalo šaljivom tonu napisao: Pacijent dolazi sa manje ili više jasnom idejom šta želi; hirurg sa druge strane, manje ili više zna šta se može uraditi! Drugim rečima, lekar mora da sazna i shvati šta pacijent tačno želi i očekuje od operacije, i da proceni da li su ove želje i očekivanja realne ili nerealne, kao i to da li on objektivno ove želje i očekivanja može pacijentu da ispuni. Sa druge strane, pacijent mora da bude informisan, da sazna i shvati koje su realne mogućnosti, a koja ograničenja, da se u konkretno njegovom slučaju željeni rezultat postigne i da njegova očekivanja budu ispunjena.

Obično se kaže da se od estetskog hirurga zahteva ne samo da bude hirurg u onom tehničkom smislu njegove sposobnosti da izvede određenu operaciju, već i da bude kreativan, sa dobrim okom za ono što je lepo i skladno i sa osećajem za estetiku generalno, a povrh svega toga, neophodno je i da ima sposobnost dobre psihološke procene svog pacijenta. Naime, ni u jednoj drugoj hirurškoj grani psihološki faktor nije toliko važan i nema toliko veliki, a pokatkad i presudan uticaj na celokupnu hiruršku proceduru i krajnji rezultat, kao u estetskoj hirurgiji. Zato je, pored postavljanja takozvane Fizičke dijagnoze, podjednako bitno postaviti i Psihološku dijagnozu, jer su sva dosadašnja ispitivanja pokazala da je pacijentov Fizički problem uvek, u manjoj ili većoj meri, povezan i sa Psihičkim, čega on sam ne mora uvek da bude svestan, ali hirurg mora. Neophodno je, s toga, da se svakom pristupi kao osobi koja ima delikatan personalni problem, i da rešavanje fizičkog problema bude u istoj meri i podjednako ozbiljno praćeno zadovoljenjem psiholoških potreba pacijenta.

Treba ozbiljno shvatiti i čnjenicu da prilikom ovog pregleda u istoj onoj meri u kojoj doktor procenjuje pacijenta, i pacijent procenjuje doktora. I koliko god hirurg možda sebe smatra za dobrog stručnjaka (i realno to i jeste), za pacijenta to uopšte ne mora da bude dovoljan faktor da bi baš njemu ukazao poverenje. Često se može desiti da pacijenti, koji su bili na pregledu kod doktora za koga se zna da je odličan strucnjak, kažu da nisu bili zadovoljni kontaktom, nekima je smetalo što im nije posvećeno dovoljno vremena, doktor se žurio ili telefonirao, ili je koristio izraze koji im nisu bili jasni, bio je previše distanciran, a nekima se jednostavno nije svidelo kako je izgledao ili čak, kako je bio obučen. Ovo je još jedan dokaz koliko su subjektivni, a ne objektivni faktori ovde uvek prisutni, a ponekad i presudni.

S' poštovanjem,
dr Vladislav Ribnikar